Ruiz Torija protiv Spanije
(predstavka br. 18390/91) - 9. decembra 1994.
1. Osnovne cinjenice
Podnosilac predstavke je španski državljanin koji živi u Madridu.
Podnosilac predstavke je po ugovoru o zakupu držao bar u Madridu od 1960. godine, kada je 1988. godine zakupodavac pokrenuo postupak pred prvostepenim sudom radi raskida ugovora o zakupu i predaje prostora. Prema navodima zakupodavca to što su instalacije u prostorijama igara na sreću pripadale trećoj osobi, bez saglasnosti vlasnika, predstavlja neovlašteni djelomični prenos i davanje u podzakup, te stoga predstavlja jedan od zakonskih osnova za raskidanje ugovora.
Jedan od prigovora podnosioca predstavke u postupku je bio taj da je tužba podignuta izvan 15-godišnjeg roka zastare, imajući u vidu da je niz aparata na tom mjestu postavljen već više od 20 godina.
Prvostepeni sud je odbacio tužbu zakupodavca iz razloga što se postavljanje instalacija za aparate za igru ne mogu smatrati prenosom ili davanjem u podzakup. Stoga nije cijenio prigovor da je tužba zastarjela.
Žalbeni sud je preinačio presudu nižeg suda i prihvatio tužbu za deložaciju podnosioca predstavke s obrazloženjem da situacija potpada pod zakonsku definiciju neovlaštenog prenosa ili davanja u podzakup. Nije raspravljao o pitanju da li je došlo do nastupanja zastare.
Ustavni sud je proglasio žalbu nedopustivom. Našao je da se iz pobijane presude osnovano može zaključiti da ispitivanje osnovanosti tužbe za raskid ugovora o zakupu podrazumijeva prešutno odbijanje prigovora da je tužba zastarjela.
2. Odluka Suda
Podnosilac predstavke se žalio da mu nije omogućeno pravično suđenje iz člana 6 stav 1 Konvencije zbog toga što žalbeni sud svojom presudom nije odlučio o jednom od njegovih žalbenih navoda.
Sud je ponovio opšte pravilo da član 6 stav 1 obavezuje sudove da obrazlože svoje presude, ali da ova obaveza ne može biti shvaćena kao obaveza da se u presudi daju detaljni odgovori na sve iznesene navode. Priroda odluke i okolnosti slučaja se moraju uzeti u obzir, inter alia, raznolikost navoda koje stranka može iznijeti
pred sud i razlike koje postoje u državama članicama u pogledu zakonskih odredbi, običajna pravila, pravna mišljenja te objava i izrada presude.
Primjenjujući prethodno na predmetni slučaj, Sud je naveo da je prigovor u pogledu zastare tužbe dat u pismenom obliku pred prvostepenim sudom, da je formulisan na dovoljno jasan i precizan način uz dokaz kojim se taj navod potkrjepljuje. Dalje je istakao da je žalbeni sud, u skladu sa važećim procesnim zakonom, dužan da preispita sve navode koji su izneseni pred prvom instancom, bez obzira da li su izričito navedeni u žalbi. Sud je podsjetio da nije zadatak da se ispita da li je tužba osnovana te da je na domaćim sudovima da utvrde pitanja ove prirode. Međutim, za Sud je bilo dovoljno da primijeti da je žalba u svakom slučaju bila relevantna – da su domaći sudovi smatrali da je žalba osnovana, nužno bi morao da odbaci tužbu tužioca. Stoga je ovo pitanje bilo odlučujuće.
Sud je odbacio Vladin argument da je žalba koja se odnosi na rok u toj mjeri bila neosnovana da je bilo bespotrebno da se sud osvrće na to pitanje. Činjenica da je prvostepeni sud dozvolio izvođenje dokaza na tu okolnost upućuje na suprotan zaključak.
Sljedeće pitanje koje je Sud ispitao jeste da li se u ovom slučaju šutnja žalbenog suda može tretirati kao prešutno odbijanje. Sud je naveo da žalbeni sud prema domaćem zakonu nije u obavezi da ispituje pitanje roka prije nego što ispita navode o pravnom osnovu. Povrh toga, pitanje roka potpada pod potpuno drugačiju kategoriju od one koja sadrži razloge za otkaz ugovora o zakupu. Stoga je postojala obaveza na davanje izričitog i konkretnog odgovora. Sud je našao da je u odsustvu takvog odgovora bilo nemoguće sa sigurnošću utvrditi da li je žalbeni sud prosto usljed nepažnje zapostavio da cijeni žalbu ili je imao namjeru da je odbaci i, ukoliko jeste, koji su bili njegovi razlozi za takvu odluku.
Na temelju navedenog, Sud je našao da je došlo do povrede člana 6 stav 1.
Clan 5031
Sud je smatrao da je podnosiocu predstavke presuda pružila dovoljnu satisfakciju u pogledu nematerijalne štete. Dosuđeno je 200.000 peseta (otprilike 1.625 eura) na ime troškova i izdataka.
(predstavka br. 18390/91) - 9. decembra 1994.
1. Osnovne cinjenice
Podnosilac predstavke je španski državljanin koji živi u Madridu.
Podnosilac predstavke je po ugovoru o zakupu držao bar u Madridu od 1960. godine, kada je 1988. godine zakupodavac pokrenuo postupak pred prvostepenim sudom radi raskida ugovora o zakupu i predaje prostora. Prema navodima zakupodavca to što su instalacije u prostorijama igara na sreću pripadale trećoj osobi, bez saglasnosti vlasnika, predstavlja neovlašteni djelomični prenos i davanje u podzakup, te stoga predstavlja jedan od zakonskih osnova za raskidanje ugovora.
Jedan od prigovora podnosioca predstavke u postupku je bio taj da je tužba podignuta izvan 15-godišnjeg roka zastare, imajući u vidu da je niz aparata na tom mjestu postavljen već više od 20 godina.
Prvostepeni sud je odbacio tužbu zakupodavca iz razloga što se postavljanje instalacija za aparate za igru ne mogu smatrati prenosom ili davanjem u podzakup. Stoga nije cijenio prigovor da je tužba zastarjela.
Žalbeni sud je preinačio presudu nižeg suda i prihvatio tužbu za deložaciju podnosioca predstavke s obrazloženjem da situacija potpada pod zakonsku definiciju neovlaštenog prenosa ili davanja u podzakup. Nije raspravljao o pitanju da li je došlo do nastupanja zastare.
Ustavni sud je proglasio žalbu nedopustivom. Našao je da se iz pobijane presude osnovano može zaključiti da ispitivanje osnovanosti tužbe za raskid ugovora o zakupu podrazumijeva prešutno odbijanje prigovora da je tužba zastarjela.
2. Odluka Suda
Podnosilac predstavke se žalio da mu nije omogućeno pravično suđenje iz člana 6 stav 1 Konvencije zbog toga što žalbeni sud svojom presudom nije odlučio o jednom od njegovih žalbenih navoda.
Sud je ponovio opšte pravilo da član 6 stav 1 obavezuje sudove da obrazlože svoje presude, ali da ova obaveza ne može biti shvaćena kao obaveza da se u presudi daju detaljni odgovori na sve iznesene navode. Priroda odluke i okolnosti slučaja se moraju uzeti u obzir, inter alia, raznolikost navoda koje stranka može iznijeti
pred sud i razlike koje postoje u državama članicama u pogledu zakonskih odredbi, običajna pravila, pravna mišljenja te objava i izrada presude.
Primjenjujući prethodno na predmetni slučaj, Sud je naveo da je prigovor u pogledu zastare tužbe dat u pismenom obliku pred prvostepenim sudom, da je formulisan na dovoljno jasan i precizan način uz dokaz kojim se taj navod potkrjepljuje. Dalje je istakao da je žalbeni sud, u skladu sa važećim procesnim zakonom, dužan da preispita sve navode koji su izneseni pred prvom instancom, bez obzira da li su izričito navedeni u žalbi. Sud je podsjetio da nije zadatak da se ispita da li je tužba osnovana te da je na domaćim sudovima da utvrde pitanja ove prirode. Međutim, za Sud je bilo dovoljno da primijeti da je žalba u svakom slučaju bila relevantna – da su domaći sudovi smatrali da je žalba osnovana, nužno bi morao da odbaci tužbu tužioca. Stoga je ovo pitanje bilo odlučujuće.
Sud je odbacio Vladin argument da je žalba koja se odnosi na rok u toj mjeri bila neosnovana da je bilo bespotrebno da se sud osvrće na to pitanje. Činjenica da je prvostepeni sud dozvolio izvođenje dokaza na tu okolnost upućuje na suprotan zaključak.
Sljedeće pitanje koje je Sud ispitao jeste da li se u ovom slučaju šutnja žalbenog suda može tretirati kao prešutno odbijanje. Sud je naveo da žalbeni sud prema domaćem zakonu nije u obavezi da ispituje pitanje roka prije nego što ispita navode o pravnom osnovu. Povrh toga, pitanje roka potpada pod potpuno drugačiju kategoriju od one koja sadrži razloge za otkaz ugovora o zakupu. Stoga je postojala obaveza na davanje izričitog i konkretnog odgovora. Sud je našao da je u odsustvu takvog odgovora bilo nemoguće sa sigurnošću utvrditi da li je žalbeni sud prosto usljed nepažnje zapostavio da cijeni žalbu ili je imao namjeru da je odbaci i, ukoliko jeste, koji su bili njegovi razlozi za takvu odluku.
Na temelju navedenog, Sud je našao da je došlo do povrede člana 6 stav 1.
Clan 5031
Sud je smatrao da je podnosiocu predstavke presuda pružila dovoljnu satisfakciju u pogledu nematerijalne štete. Dosuđeno je 200.000 peseta (otprilike 1.625 eura) na ime troškova i izdataka.
